Makarska, Imotski i Grude su se tresli, a kroničarka je zapisivala...

Najviše su tada stradali Makarska, Imotski, Grude, Čapljina, Ljubuški, Mostar...

Slobodna Dalmacija danas, dan nakon 57-te godišnjice prvog udara iz niza razarajućih potresa na području Makarske rivijere, Dalmatinske Zagore i Hercegovine, zavirila je u snop Ližinih cedulja (Liža je bila kroničarka tog vremena), naslovljenih "Trešnja velika 1962."

Ako uspijete sve razumjeti, vidjet ćete da nije svakom bilo do suza u tom vremenu.

Liža zapisuje: "Bila sam na misi kad je počeo brum-turum. Kandeliri su se zacungali i oltari zatresli. Sve je orjalo, ko da je 'sud svita'. Srićom sam bila kraj vrata i odma utekla. Dvi su se zaglavile, dok su bižale s kora. Tako im triba kad su široke ko bracere. Svit je pobiga na kalu, a mater trčale po dicu u kino jer se davala matineja. Voltala sam priko kale treso. Na ponistri je stala šjora Božica Timotejka i pitala me: 'Šjora Liža, je li ovo zapuvala tramantuna?' Bidna je bila zamantana, sigurno se stopro probudila."
Vlast organizirano evakuira ljude i grad se prazni. Liža ostaje: "Tili su me deportirat s vaporom do Splita, pa s feratom do Zagreba, ali se ne dam nigdi. U špajzi iman sakete cukra, brašna i masti, jer me uvik bilo straj da ću ostat gladna. Neki su mi se rugali, a sad mi je dobro došlo. Triba reć da mi vatrogasci i oni iz Crveng križa svaki dan donose užinu iz narodne menze di se kuva na kazan. Ja to stavim vanka na teracu di je ledeno ko u jaceri, pa čuvam za ne daj Bože potribe. Struje i vode na refule nema. Iden na česmu na Kačić. To se ne priporučuje, jer su se izvori zamutili, ali sve prokuvam na špiritjeru."

Organizirana su noćna patroliranja po gradu kojim vlada zlokobna tišina. Službeno izvješće tvrdi da su red i zaštita imovine zagarantirani. Dok tlo još podrhtava, Liža vireći preko napuknutog praga prozora svjedoči drugačije: "U ponoć sam čula neko šuškanje sa kale, pa sam mislila da su mačke, jer im je vrime od ašikovanja. Kad tamo, nisu mačke, ali je jedna 'mujse-ladra' poznata po lupežariji. Ne smin je imentovat. Ušla je u kuću šjore X, di se zna da ima vridnih i antikih stvari. Izašla je s velikim fagotom. Nisam se smila oglasit, jer je opasna."

Na ovu bilješku, Liža dodaje još jednu napisanu godinu dana kasnije: "Kad sam ušla u kuću one ladrunice za posudit cukra, imala sam šta vidit. Taman je ispod armeruna trala prašinu i izvadila jedan veliki kvadar uokviren u pozlatu na kojem je Gospe s ditićem. Nije joj bilo drago kad sam rekla: 'Koja lipa slika, šta je ne držiš na zidu?' 'Ma, to mi je od pokojne babe, ja nisam od crkve, ali je isto čuvam!', zapeškerila se. Sitila sam se da je taj kvadar sta u tinelu šjore X i odma ukopčala da je one noći lampnila. Još sam šenjala i jedan veliki ručno tkani ćilim. Znala sam čiji je! Javila sam sve gospodarima, a ona se klela da je to pokupila da škapula od trešnje i zaboravila vratit. Još im je rekla da joj moraju bit zahvalni za spašavanje imovine. Ja sad bižim od nje, jer se zapritila da će me beknit britvulinom kad niko ne vidi."

Krizni štab u izvještaju višoj instanciji naglašava sačuvanu visoku moralno-političku svijest u vrijeme katastrofe. Prema Ližinim navodima svijest je ipak malo "pošpalangala".

"Doša nam je u vižite maršal Tito. Trčala sam ga vidit na rivu. Mavala sam mu, a on mi je priša i reka: 'Je li sve u redu, drugarice?' Skoro nisam afanala od uzbuđenja. Ko zna zašto je baš odredio mene pozdravit? Odgovorila sam: 'Sve u redu! Ne može nego tako!' A u sebi se mislim, da znaš ko te prati, pa bi ti mrak na oči! U pratnji je bio jedan šta se napio dok je dežura u Dječjem selu, pa je puca u Titovu sliku. Prijavila ga je kuvarica. Škapulala ga je jubavnica svidočivši kako je rivolver slučajno opalio. Ja znam da nije, jer je oti bio u drugu monturu za vrime rata, ali ga je nova vlast tribala zato šta je bio puno učen i niko ga nije dira. Meni je Tito drag samo na pola. Lipo od njega šta je istira fašiste, ali mu nije bilo red onako proganjat našeg blagopokojnog Stepinca. Isto nije način da mu je taj muzuvir puca u sliku. Šta trizan misli pijan govori! Dala bi mu ja papra!" Toliko o političkom stanju s Ližine točke gledišta, o moralnom također ima zanimljive primjedbe.

"Ovo svita šta je ostalo u gradu ko da se pomamilo. To je isto ko kad je bila kuga, pa su narod stavili u lazaret na Baškom polju. U starim librima piše da je onda bio ajram-bajram."

I zaista piše: "I starci djecu dobiše i grde se udaše!"

"Da znaju žene, šta im muževi čine", nastavlja Liža, "bilo bi čunka i gubica. A svi se čine odgovorni drugovi i poštene drugarice. Šta ćeš govorit! Još i dolaze nike sumnjive ženske sa strane! Moram činit kuco da me ne uvati skandal"

Svoje bilješke o katastrofi Liža je zaključila debelo poslije dramatičnih događaja. "Ne daj nam Bože više nikad onakve dežgracije! Ružno je reć, ali neki su i sad omastili brk! Dobili kredite, sagradili kuće, a oni koji su najviše pagali i dalje su ostali kakvi su bili. I ja sam ostala u svome stanu, a još mi nisu sredili napukli plafon kako triba. Samo su ga malo inkartali. Čujem golubove kako lepuraju po šufitu. Obećali su da će brzo!"

I tako ste dragi čitatelji imali prilike zaviriti u "Ližin bilten" iz trusne 1962. godine. Crtice naše reporterke iz domaće povijesti, lišene su cifri, statistike i provjerenih činjenica. No, kao što je znano, nekad ćakulone bolje predoče stanje od službenih kroničara. U svakom slučaju, ne ponovila nam se nikada više trešnja kao ona od prije 57 godina, a u "Ližin bilten" imat ćete prilike zaviriti opet nekom drugom zgodom.

Grude.com/Slobodna Dalmacija
Foto: Dominik Andrijanić (ustupljeno portalu Grude.com)