Ružica Parlain: RS Montenegro

Ružica Parlain/Grude.com

Ja znam koji nije. Jednom sam napravila dernek u kući s Mitrom Mirićem. Ukućani su skočili u roku dvije sekunde, a ja, budući da volim biti naopaka, nisam se ni trznula. Pa je mama predložila da me ona budi. I danas proviri u sobu u pola 7. Prvih mjesec dana brat i ja smo se uredno na vrijeme ustajali, ali situacija je brzo izmakla kontroli, sad u pola 7 provjerava jesmo li živi. Spremimo se mi za 5 minutica. Samo što nam treba 15 da ustanemo iz kreveta. Kad ću kući. Kad ću zaspat. Ko će se sad ustajat. Možeš ti to. Uf. Ne mogu. Koliko imam sati? Imam li ono kontrolni? Mogla bi kiša. Mogla bi ne ić na prvi. Šta ćemo jest? Ajme meni. I tako u nedogled. Patnje mladih srednjoškolaca.

Kad svaki dan dopustiš sebi malo zabave, naučiš pravila igre. Svoje igre. Ako ti se ne igra, onda prespavaj dan. Pa budi čangrizav kad se ustaneš u podne i popiješ litru kave. Uvijek postoje ti „off“ dani, kad se samo parazitira i krade zrak, ali brate mili ne može svaki dan tako. Kad sam bila mala nikad nisam htjela igrati skrivača, a kad nakon mukotrpnog nagovaranja (dat ću ti čokoladu, skrivat ćemo se samo blizu kuće, kasnije ćemo se igrati čega ti želiš..) i mog opravdavanja (ne znam ja to igrat, boli me noga, ne da mi se, ajde sutra ćemo) napokon pristanem, uff. Onda me više ne mogu otjerat kući, ja glavna. A na tjelesnom smo se vječito igrali graničara. Sve je bila igra osim učenja. I pisanja zadaća. Najveći stres mi je bio kad ne napišem zadaću. I ne ponesem pernicu. Ili neku bilježnicu. Danas je dobro ako glavu ponesem. Ali sam danas shvatila kako sitnica može pokrenuti bilo koju stvar koja ti je pod ručnom. Sat je njemačkog jezika. Ponavljamo deklinaciju članova jer nam profesorica želi nešto pokazati. Naravno da to svi znamo, u 5. osnovne smo k'o na baterije ponavljali der des dem den die der der die itd. I onda sam se ja zapitala gdje nam je bila ova profesorica u 5. osnovne. Napisala je sljedeće: de, de, de, de za muški rod. Uslijedilo je pitanje. I uslijedio je muk. Možete li upamtiti „Republika Srpska Montenegro?“ Nama ništa nije jasno, blejimo ko ovce. Naučili smo samo bubat na pamet, a sad učimo kako učiti. I napisala je: deR deS deM deN. Genijalno. Takvu metodu sam upotrebljavala kad bih morala naučiti neka imena iz povijesti, pojmove iz zemljopisa, ali mi je malo zakržljala ta igra asocijacija.

Kad sam došla kući, nikako se nisam mogla natjerati da uzmem knjigu u ruke. Borba je to, pa bude nagovaranja (kasnije ti se neće dati, uči sad, što prije to bolje, nemoj čekati zadnji dan) i opravdavanja (ima vremena, zdravlje je najbitnije, ne valja puno učit, od 6 ću krenut, od 8 ću krenut, sutra ću..) Nemam uvijek 10 godina, i ne skrivam se uvijek od istih stvari. Skrivala sam se od prijatelja. Od ljubavi, od razočarenja, od straha. Od uživanja. Od osmijeha. Od učenja. Sve se mijenja. Ne možeš u isto vrijeme biti i da si bio. Nitko to ni ne traži. Igraj se čega želiš. Samo nemoj pustiti korijenje u mjestu. Jer ako sve teče, ti ne stojiš. Ti propuštaš. Kad svaku večer sagledaš što sve imaš, što si sve prošao, što sve dolazi, bude ti drago. Opusti se i uživaj! Igraj se! Budi lud! PROBUDI SE! Republika Srpska Montenegro!

Ps: Unatoč ovom pokušaju motivacije, još uvijek ne postoji dobar izbor pjesme za budilicu. Sretno s buđenjem!

Ružica Parlain/Grude.com