Božićna priča: Otišli, projurili, nestali Badnjaci... bake, djedovi, roditelji...

Datum objave: 24.12.2019   Broj čitanja: 1004
Opet Badnjak. Bože, kako to vrijeme prolazi. I svi ti Badnjaci kojih se sjeća. Otišli su, projurili, nestali.
Božićna priča: Otišli, projurili, nestali Badnjaci... bake, djedovi, roditelji...

 

Nekih se sjeća bolje, a neki kao da nisu ni bili. A, morali su biti. I u svima je bila i ona. Sa svim onim što je tih Badnjaka činilo njezin život. Najljepši su bili oni dok su roditelji bili živi, a još ljepši oni u kojima su još do ognjišta , a poslije uz dobri i topli „fijaker", sjedili i sve pomno promatrali djed i baka, a poslije samo baka. Bili su lijepi i oni kad je zavoljela svoga momka. Badnjake bi i sve zornice tražili jedno drugo. Sve je ostalo bilo toliko nebitno. Svašta joj se događalo tih nekoliko Badnjaka. Najljepše je bilo kad se onog zadnjeg, u kojem je još bila kod svojih, djevojkom, ujutro na Badnjak vratila iz štale. Majka je čekala da donese mlijeko, a ona došla bez njega. Dite, zaboga, di je mliko?! Mliko?! U kablu! Zna se di stoji mliko!
Zna se, dašta već zna, a kablić, di ti je on?!
Uh...



Otrčala je brzo iz kuće. Ostao na zidu na snijegu. Tu su razgovarali ranom zorom na Badnjak. Pogledi se njihovi svezali mrtvouzice. Kao da se nikada neće rastaviti. Ivan je gledao u njene plave krasne oči, Mara u njegove smeđe, ozbiljne, pune neke radosti i slutnje. Mare, mene su pozvali u rat!


Čula san!
Ko zna oću li više imat Badnjaka?!
Ko će ti i ukras, bolan?! Dašta ćeš veg imat! I Tebe, ko zna, oću li Te više imat?!



Oćeš, to san Ti rekla i zakleta se prošlog proljeća pod našom lipom. Mene su jamile sumlje... Bogu se pridaj, bit će Badnjaka!


Odloži kablić na zid. Pod njim se poče snijeg malo kao topit. Zagrabi rukom snijega i baci u kosu svome Ivanu. To ga tržnu iz dubokih i crnih slutnji. I on zagrabi snijega i baci u Marine pletenice. Opet su se gledali. Stavi svoje ruke na njezina ramena, i ona svoje na njegova. Bilo je tako tiho te Badnje zore. Doleti jedna trtkova punica tiho, i pade na zid. Nogice joj upadaju u snijeg. Gleda ih. Sve miruje i divi se trenutku. Njihova se lica počeše približavati jedno drugom. Oči su svojim pogledima prolazili jedan kroz drugi. Stapali se. I, Mara odjednom, Nema toga do vinčanja. To je barem jasno. Jasno ... jasno ... pa jasno, znam, ta nisam manit. Zbogom Mare! Zbogom Ivane! Ruke se pustiše, i on je prstima pomilova po lijepom, dragom licu. Okrenu se i ode. Ode i ona, a kablić ostade na zidu. I mala promrznuta ptičica. Stoji baka Mara pred kućom na Badnjak. Mnoge godine poslije. Opet doleti jedna trtkova punica pod naslon njihove kuće i stade na drveni stol. Svojom je pametnom glavicom gledala baku Maru. Bože, kad će moj Marijan s dicom? Nekad bi došli i uoči Badnjaka. Nu, sve je to bilo teže. Mnogo posla i puno toga za učinit. Dobro je da ikako dođe. Ma, govore oni meni da siđem k njima. Ma, ko bi to. I kakav bi mi Badnjak bio brez moje kuće...



Na zidu koji vodi štali opet je sinjeg. Ono je mjesto opet tamo gdje je bilo. Niko živ ne zna za njega osim nje, njenog Ivana i dragog Boga.


I trtkove punice... Ote joj se naglas.


Bože moj, počela sam sama sa sobom razgovarat. Nije to, Mare moja, dobar znak.
Saberi se, Gospu pozdravi, vatru odloži.



Vrati se u kuću. Poče odgarati vatru u peći. Brzo se oču dragi šum topline iz peći. Mara nastavi vodu u loncu, sjede do peći i rasplete svoje pletenice. Taman je bila na pola, kad se oču automobil.



Dobro su poranili, Bože moj. Još se nišan ni opremila. Kud ću vaka prid nji...



Nije ona ni ustala a vrata se širom otvoriše. Uleti njezina unuka Katarina, eto za njom Ivana, on je stariji, a za njima njezin sin Nikola, Hvaljen Isus i Marija. Na dobro ti, draga Bako, došao Badnji dan!



I s tobom Bog da zajedno, čedo Bakino! Kate moja, a nu moga Ivana, suze Didove! O, hvala ti moj Nikola da si se matere svoje sitija.



Bako, još bi mi ranije, ali smo didu svratili, poče Katarina, nastavi Ivan.



Snijeg s groba očistili. Nismo samo s križa, tako ga je lijepo ukrasio, pšenicu mu stavili i u njoj tri svijeće zapalili...

... crvenu, bilu i plavu, opet će Katarina, a onda otac završi,... kako dragi Bog zapovida. I izmolili za njega, i čestitali mu Badnji dan i rekli da odošmo njegovoj Mari. A, mama, što je s kavom... Evo, evo, samo što nisan, zatekli ste me, ni pletenica nisan... poče baka rupcem skrivati svoje sijede raspletene kose. Katarina se primače svojoj baki, te nastavi splićati pletenice. Činila je to spretno.


Vas se dvije sređujte, a ja ćemo i Ivan zgotovit kavu.


Ko će od baleka, Bože mi prosti, da to muško radi, što bi mi reka moj Ivan... Ma, bako, nema Ti više baleka. Sad su ženske muški, a muški ženske... Šta govoriš, moj Ivane, tužni ti smo do svog Boga... Aje, aje mama, ta koliko je puta Tebi tvoj Ivan ispeka kavu...


Nikola moj, samo kad nišan mogla, kad me gripa jami... a je i vako ponekad kad bi nas dvoje o svem što smo proživili pričali. A, koje je peka svakog Badnjeg jutra ...


Vidi Ti njega staje upamtija... Ma, to ti je duga priča


I uvijek ste neko mlijeko spominjali...


Katarina plete pletenice. Čini to s velikom ljubavlju. Gleda svoju baku. Ona ima plave oči. Njeno je lice tako lijepo. Kao da krije sve što bi ga učinilo starim, naboranim, tužnim, razočaranim. A koža je tako mila, topla, kao da priča te sve priče Badnjaka koje je proživjela. Katarina miluje svojim pogledom bakine drage obraze, njen dugi vrat. Bože, pomišlja u sebi, kako je bila krasna. Izvija se sam prema ogledalu i gleda svoje lice kraj bakina. One dobro sliče. Obje imaju naglašene jagodične kosti što obraze čine nasmijanim, vedrim, i obje imaju tako dugi vrat. Čista aristokracija! Ote se Katarini dok je završavala pletenice. Šta to, kćerce veliš... A, ništa, ništa bako. Ti si tako lijepa. A, oćeš mi nastavit ono s djedom, kako je otišao u rat?! Oću, kćeri. Otišao je na Badnjak, a vratio se na Badnjak. I opet smo se susreli na istom mjestu.


Kod onoga zida što ide prema štali?!


Da, baš tu. Opet sam kablić odložila na zid, opet je k meni doletjela trtkova punica, opet sam bila tužna. Kad odjednom čujem iz naše ograde iz hrasta njegov glas: „Mare, nemoj mliko zaboravit!" Znala sam da je on. Svi ga priplakali. Više se od pola momaka iz rata nije vratilo. Selo u crnu. I, eto ti njeg četeresisedme. Moje sriće.

I onda?!


Vinčali se i rađali dicu. Bogu se molili, Badnjake, Božiće i Uskrse slavili. Dica odrastala i odlazila, a najbliži nam osta Tvoj ćaća i dobra moja nevista. I onda se rodi naš unuk. Svi smo znali: Ivan mu je ime. I onda moja Katarina.
 

A, što meni nisu dali ime Mara.


Ko bi od baleka. Did je govorio: Dosta jedna na vamiliju! I puna kapa, dodao bi, i milo me pogledao.


Kava je bila gotova. Svojim je mirisom začinila Badnje jutro u bakinoj kući. Bože miline. Otac je gledao svoju majku i svoju kćer. Bio je ponosan. Pogleda svoga Ivana. I on njega. Znao je Ivan kako mu pogledom govori. Baš me na ćaću podsjetiš. A, tata, baka je preskočila ono s jarebicama kamenjarkama tog Badnjaka tisuću devet stotina četrdeset i sedme.
 

Ma, nisam, Ivane, samo mi to uvik natra suze. Ma, daj, bako, ispričaj to, ubaci se Katarina. Kćeri moja, ja sam svog Ivana već prižalila. I svi. I, tog Badnjaka, idem ja zorom u štalu. Snig, dubok. Hladno. Prid menom ide jedna jarebica. I sve se na me okreće. A, lipa, Bože moj. I baš jedra. Ima crvene naušnice. Nešto kao da mi govori. A pod nadstrešnicom prid štalom još jarebica deset. Jedva sam ji izbrojila. Sve iste, ko jaje jajetu. I ova jedanaesta. One su uvik nepar. I, ko da mi ne daju u štalu. Ja da otvorim vrata, a one počnu nešto glagoljat. Ja stanem i gledam ji. I sve one mene. Ma, čini mi se sve bi ji i danas pripoznala. I tako. Stalno nešto romone. Meni Ivan opet na pamet. I, odjednom kao da čujem te jarebice kako u koru govore: Eto Ivana. Eto Ivana. Eto Ivana. Ja stisnem oči, pa ji slušam, a ono ko da zbor djece ponavlja: Eto Ivana! Eto Ivana! Eto Ivana. I sve brže i brže. I odjednom odlete u nebo. Uz glasan povik: Iva-aaaneeee! Ja se prekrstim, počnen Gospu pozdravlja! Pomuzen kravu. Pođem s kablićen...


I, onda zastaneš opet na istom mjestu kod zida što vodi štali...nastavi Kata


Odložim kablić... ubaci se Ivan, A, uto očujem glas ...
Kata će...
 

Mare, nemoj mliko zaboravit!
Svi će u glas!
 

I, gromko se nasmijaše. Baki su tekle suze niz lice. Gledala ih je jedno po jedno. A misao je tekla njenom dušom, ona prva što je obuze ovoga Badnjeg jutra: Bože, dobro ti ovi Badnjaci žure. Bako, nemoj biti tužna! obrisa joj Kata suzu s obraza.
Nisam, kćeri, ja se samo sirila svoga Ivana, pa mi nešto toplo oko srca!
 

 

fra Ante Marić | Večernji list
Vaše ime
Komentar
 
Hvala na komentaru.
Vaš komentar će biti pregledan od strane administratora.
    Sva prava pridržana  ©  GRUDE.COM  2007-2020
    Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

    Dizajn i programiranje: AVE-Studio